ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

петак, 23. септембар 2011.

ЦИТАТ. Синови риђе иловаче, дух и природа


Старац, гробље; поглед на панораму  Мишљеновца. Снимак: Иван Лукић, лето 2011.

            “…..О синови риђе иловаче! Кад сте већ тако догматично поверовали у природино здравље, зашто нисте објавили и две конзеквенце тога, – о не, него две примесе, на име : да не верујете више у дух човека, и да верујете у дух природе? Јер из духа, и само из духа, кључа здравље. Одричући лековитост у себи, одрекли сте духа у себи. Одричући дух у природи, како можете признати лековитост природе? За то ће вам јагњци бити судије у дан расплате…
            Наметнули сте себе за идоле целој природи око себе, и целу природу позвали сте на заклање. У страху бежи цела природа од наметнутих идола, но ви је хватате и приносите себи на жртву.
            И миришете крв њену, и срчете утробу њену, ради здравља свога – ради здравља болесних богова? (….)“
             Николај Велимировић: ТЕШКО ТЕБИ, ВИТСАИДО!  ( „Речи о Свечовеку, 3. изд., Шабац, 1988, стр. 238 – 239).
________________________________
     

понедељак, 19. септембар 2011.

ПОЛАКО ЗРИМ / Јевросима Ристовић


Белатукадруз деведесетих минулог века,
чекајући да се појаве нови песници




Полако зрим
прикупљам искуство
биљног и животињског света
у кошницу века
у коштицу лека
Вода коју носим
претвара се у мисли
Дивим се светлости што
од мене постаје
Уздаху јер се брже
размножава од радости
Плетем вече драги мој
да одложим долазак ноћи
Опрашујем невидљив коров
свемира

Извор: Шумадијске метафоре, 2011