Претражи овај блог

субота, 31. децембар 2016.

ПОД ДУГОМ МЛАДОСТИ / Радомир Батуран


Цвет беле бундеве, Заветине,лето 2016.


            1.
Вратих се из Канаде
Иза четрдесет лета.
Газим стазама младости
- дамарам душом  и телом.

Сину дуга са Вагана
До Црног врха Капавице.
Устрептах под луком њеним
- дамарам душом и телом.

Спектар дуге премости луком
Суморову и Милугору.
Указаше се стопе љубави
- дамарам душом и телом.

Сваке недеље тог лета
Дамарао сам на Дебелом брду
у недрима доловских кошута
- дамарам душом и телом.

У колу моме из околних села,
догиздале и кошуте градске,
стасите моме Зете и Војводине
- дамарам душом и телом.

Очи кошута, груди и половине
Мамеуза врелог јелена полом
Међ Бачкопољком и Никшићанком
- дамарам душом и телом.

Газим Милогору крај Никшићанке,
у ритму разиграних  нам тела
ко сваки јелен и кошута
- дамарам душом и телом.



            2
Загрљени јелен и кошута
Скачу по жбуњу и камењу.
Мекотну траву пронађоше
- ко сваки јелен и кошута.

Страстидамарају у грљењу,
љубљењу и миловању
свуда, ал’се не парише
- ко сваки јелен и кошута.

У жару недељних жудњи,
ал’ лето жарко мину,
а онисе не парише
- ко сваки јелен и кошута.

Одскочи јелен од чедне срне
За зовомтела Бачкопољке.
Никшићка вила запева
- ко свака остављена кошута:

”Мој драгане, из ината,
Млађега ти волим брата”
и ускочи у седло братовог ждрала
- ко свака остављена кошута.

            3.
Стојим под луком дуге
- моста без ивера -
који споји Милогору
и Суморову гору.

Стојим на Дебелом брду
с одболом зова младости,
без зова и сконског пола
- ко сваки срндаћ стари.

А одбол онај стари не јењава
Што се спарио није
Са милом кошутом својом

- ко сваки јелен и кошута.

недеља, 11. децембар 2016.

Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо...

Душко Ковачевић о представи "Хипноза једне љубави": Бићемо мањина у Србији
В. СТРУГАР | 10. децембар 2016. 23:23 | Какво је интересовање за представу најбоље сведочи податак да су и три репризе до краја децембра већ распродате
ПРИ крају рада, као редитељ, тешко да могу да препричам шта је писац хтео да каже. То је прича која не може да се преприча, а приватно ме веома узнемирава. Уосталом, сви моји комади настали су због "неспоразума" са собом или светом око себе - нашалио се јуче Душко Ковачевић, уочи премијере своје нове драме "Хипноза једне љубави" (у режији писца), која ће премијерно бити изведена 17. децембра на сцени Звездара театра.
Какво је интересовање за представу најбоље сведочи податак да су и три репризе до краја децембра већ распродате.
- На сцени је глобус, као симбол планете, јер не живимо само у свом дворишту и земљи. Та прича о шумару и његовој жени, првим комшијама, њиховој деци која су у иностранству, говори да ће на крају остати само троје људи да "чувају" планину - истиче Ковачевић. - Свако од нас има неког ко је негде у свету. Бојим се да ће једног дана моје драме потомци слушати на енглеском: ако овако наставимо да нестајемо, постаћемо национална мањина у сопственој земљи, па можда неки други језик постане први. Земља без народа не постоји, на периферији Србије већ нас више нема... И као све моје драме подигнута је на једну врсту метафоре, испричана кроз елементе комедије.
Писац и редитељ додаје да је глумце бирао као селектор, тражећи најбољи тим, почев од "голмана" Љубомира Бандовића.
- Пред нама је тема која је свима позната, успутна. Али, кад се неколико месеци њом бавите, задрхти вам брада, плаче вам се, најежите се - каже Бандовић. - Играм родитеља који жели да му дете оде, али мора да пази шта жели и шта остварењем те жеље губи. Кад је кућа празна, онда вам је душа на промаји...
У представи играју и Аница Добра, Нина Јанковић, Драган Петровић Пеле, Урош Јаковљевић и Иван Михаиловић. Композитор је Владимир Марковић, костимограф Марина Меденица, сценографи Ненад Бркић и Никола Николић, а кореограф Милан Громилић.
НЕСТАЈЕМО
- СВАКЕ године у Србији нестане један мањи град од 40 до 50 хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо - напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве или пут неба... Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо - каже Ковачевић.
ЗА КОГА ГРАДИМО?
- САМО национална стратегија која се зове брига о породици, могла би да спречи одлазак људи из земље - недвосмислен је Ковачевић. - Нема ничег важнијег у политици и будућности Србије. Лепо је што се зида, гради, реновира. Али, суштинска брига је ко ће путовати тим путевима и населити те куће? Не бих сад набрајао неколико народа, који су већ спаковали ствари да населе нашу земљу...
___________________
  komentar  >  Voleo bih da Srbija bude zemlja koji posuje svoje gradjane 11. децембар 2016. 05:10 #4321065  Volim svoje bliznje, nasu tradiciju, zemlju...ali prezirem nasu drzavu, korumpirano nemoralno sudstvo, bahatu, neotesanu policiju, bahato, bezosecajno korumpirano zdravstvo, manipulatore, prevarante i kvazi patriote...smucilo mi se da gledam kako nam namecu kriminalce po medijima kao primer deci, starlete-kurve... Postali smo mnogo zloban narod, nevaspitan, lenj, negativan i radujemo se tudjoj nesreci. To su stvari koje su mene oterale iz svoje zemlje, ne teska materijalna situacija.

недеља, 27. новембар 2016.

уторак, 20. септембар 2016.

Трагом једног новинског чланка

Баксуз, угурсуз. 
Дибидус 

Сазнајте да ли је ваш знак један од три хороскопска знака која се најчешће питају шта су згрешили да их снађе таква судбина



Da li vas prati baksuz ili sreća?
Да ли вас прати баксуз или срећа?, Фото: Профимедиа.рс

Свима нам у неким периодима живота изгледа као да смо рођени баксузни. А колико заиста има истине у томе и зашто је то тако, открива нам хороскоп.
Ово су три хороскопска знака која се најчешће питају шта су згрешили да их снађе таква судбина:
Девица
Девице су веште у решавању туђих проблема и саветовању, али саме себи не умеју да помогну.Када су нервозне, оне рибају, гланцају, чисте, полирају, па им је животни простор толико стрерилан да се гости осећају помало непријатно, напето и неудобно. Склоне су да све уредно у животу пакују по фиокама, етикетирају, сортирају, а кад се нешто томе опире, упадају у панику. Њих живот константно непријатно изненађује. Таман су све средили, а на тепих се проспе чаша вина. Таман су вас углавили у свој емотивни компас, а ви сте урадили нешто неочекивано и сада поново морају све да испитују, именују… Цео живот им је исправљање неких кривих дрина, па се често питају шта су Богу згешиле да их стрефи таква судбина.
Вага
Оно што Вагу највише жуља и гризе је неправда. Уочавају је свуда око себе, а често је осећају и на својој кожи и увек постоји нешто што им ремети мир и срећу. Спадају у оне људе који прво лану, па онда размисле и размишљају потом данима како су могле да поступе и шта би било да је било… Пријају им лепи људи и луксузне ствари. Изглед им је веома битан, тако да се никада не мире са знаковима старења. То је за њих једна од највећих неправди света.Изузетно воле да се играју детектива, да разоткривају преваре, демаскирају лажове и преваранте, само је проблем у томе што све лично схватају. За њих је и сама чињеница да постоје лоши људи лична увреда. Када решавају туђе проблеме, оне их доживљавају као своје. Сматрају себе емпатама, али је велико питање колико су уопште у стању да изађу из свог света и сагледају ствари другачије.
Рибе

Рибе су саме себи проклетство. Слабо контактирају са реалношћу, па стално упадају у незгодне ситуације. На негативне животне околности реагују бурно и неурачуњиво. Оне у својој глави имају зацртано како њихов живот треба да изгледа и како савршен свет треба да функционише. Пошто им се у томе реалност стално опире, они ће ту исту реалност у пијаном стању покушати да претуку! Када се нађу пред проблемом који се тешко решава, увек ће на силу покушати да проблем довуку на своју територију, у свој свет у коме владају другачији закони физике, математике, духовности… Ово је посебно изражено када су под дејством алкохола, или понесени емоцијама.   (=преузето >>>> )

______________________

      Баксуз је (а) човек који нема среће, (б) човек који доноси несрећу (према неким речницима). Синоними: несретник, угурсуз, пехист, пегула, песимиста, злобник, циник,злослутник, мрачњак, урокљивач, негативац, црноглеђа, кукувија, аталија, калакурдија, 
Овај човек је можда највећи БАКСУЗ НА СВЕТУ. - Добитник 63 милиона долара на америчкој лутрији има још неколико сати да преузме награду, или ће његов лото листић постати безвредан.  Амерички медији, медјутим, преносе да се купац добитног тикета јавио и предао листић, али да му је лутријска комисија рекла да је листић "превише оштећен".(Блиц) 

Морате обавезно прочитати невероватну и истиниту Животну причу Фрање Селака из Хрватске. Реч је о највећем баксузу или највећем срећнику на свету. Како се узме...

* *
  Две најкраће исповести баксуза: Прва -  Посадио марихуану, а обр'о бостан!

Друга  - У Београду паса луталица колико ти воља. Недавно сам чуо да ако те уједе један од њих, могуће је уз докторски налаз и извештај, добити одштету од града.Чини ми се у вредности 150 000 динара. Ја на којег год пса налетим, тај се изврне на леђа и оће да га чешкам. Пу мајку му, који сам ја баксуз. Идем да прелистам закон да видим шта кажу за мачке, можда будем боље среће са њима.

* * * 

„Дружи се са срећковићем, бежи што даље од баксуза, јер су њихова стања преносива, као мале богиње“

* * * *
  Зашто је то тако? ДучићМи смо истински добри само кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере (…)
… Безусловно, највећи је део среће у самоодрицању. Када би људи разумели колико мало треба да се буде срећан, избегли би тиме најгоре дане у животу. Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијем…. … Сваки је човек по неколико пута у животу добијао осећање пропасти, као да га је изневерило тло под ногама, крма на броду, узде на бесним коњима. Али се сваки уверио у то да је после серије срећа долазила серија несрећа и обрнуто. У самим моментима очајања, човек не мисли да поред његове несреће скоро у корак иде срећа. Срећа и несрећа то су бели и црни коњи који трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота, који је сав саздан од такве утакмице белог и црног. Зато човек истовремено преживљује срећу и несрећу, и онда када за то и не зна. Нема апсолутне несреће ни среће и зато их обе истовремено проживљавамо.
Због овога је, и у највећој беди, могућа утеха и охрабрење. Ако си сиромах, теши се што си млад, ако си болестан, теши се што си частан и поштован, ако си ружан, теши се што си уман, ако си изгубио новац, теши се што ниси изгубио здравље и част. Ово је начин да се све несреће умање и презру. Али и у великој срећи треба поновити у памети, како би смо се очеличили за дане када једном црни коњи измакну испред белих.
… Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак глупости… Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења, и нагле и непромишљене импулзије. Човек који пусти увек један размак у времену измедју питања које му се постави, и одговора који треба да дадне, једини је који може да размишљено каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико једна минута може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспосособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи..… Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а свршава старошћу, јер би живот био неизмерно савршенији да, напротив, почиње старошћу а свршава се младошћу…
   ...


        Како ћете препознати баксуза, угурсуза? -  Баксузи су махом компликовани, захтевни, пуни мисли, идеја и замисли. Али исто тако пуни су сумњи, подозривости и страсти. И где год се надју гледају да закомпликују ситуацију, да је подигну на виши ниво, како они то лидерски тврде. - Већина уметничког света, већина политичара, већина комшиница, шефова и шефчића, лидера кружока и месних заједница, председници кућних савета, већина психолога и новинара, много фацебоок активиста и блогера, и тако редом су вам махом баксузи. Другачије се не може објаснити доминација баксузних трендова у овом друштву, и ниво деструкције и нафураности који флуктуише земљооооом моооојоооом Србијом. Ако ми не верујете, урадите једну једноставну анализу информација које се појављују кроз медије, тwиттер и социјалне мреже. Сваку информацију и вест обележите плусом ако има позитивну и корисну конотацију а минусом ако је; навијачки острашћена (пропада сигурно Партизан – Звезда ће банкротирати), примитивна (ако „Они“ додју на власт долази рат), сексистичка (како да сексирате младје од себе без динара учешћа), расистичка (изаберите нацију па пљуните колико можете по њима), оговарајућа (пишите о науци и критикујете све живо и мртво око себе), злобна (као на пример пропаст филма Анђелине Џоли) и тако редом.

     

понедељак, 19. септембар 2016.

ДИБИДУС?

 Ево шта остане од неких ствари.
 Понекад само етикета, заглавље, нека страница рукописа, дугме. Конац за вез...

Део полеђина корица брошуре штампане у малом броју примерака поводом 20-годишњице "Заветина".

Или овај исечак, што сам га нашао у једној пластичној кеси?



.
Или ова  страница другог издања књиге есеја "Музеј Немогућег Ратара" (1988) ?

 То су остаци дома на Паљевинама нашег покојног деда-стрица Петра Лукића, које су неколико година после његове смрти лопови разнели.Чак су и подрум изровали у трагању за златом и оружјем покојника. Сасвим сам на то заборавио. Када сам пре десетак година случајно пролазио туда, видео сам да успомену на ту кућу, двориште и пок. Петра чувају само - бокори перуника, жути багрем процветали... Све остало су лоповске стрвине развукле, и небрига наследника... И онда налетим на ову другу страницу, другог издања моје књиге есеја, коју су такође судбина и транзиција очерупале. Ето шта остаје од људи, кућа и књига - можда нека страница, фотографија, траг у нечијем сећању, неко време, а онда све нестаје неповратно... Дибидус!

* *
Ево и једне од претпоследњих страница једног од мојих изгубљених романа с почетка деведесетих, са мишљењем једног препотентног вршњака (који никада није написао роман, нити ће - подвлачим...).


   Али, човек је ипак био у праву! Нисам га послушао; али судбина се ту умешала, помешала карте...И решила ствар. Захваљујући њој сачувана је само једна једина страница, од скоро деведесетак, колико их је било... Међутим, тај јунак Мали човек у међувремену је, постао још мањи и још већа цепидлака и ништарија. Тај јунак је био дотакао дно дна, по чијем глибу ја покушавам да пливам... Јуче и данас.

     * *
       Занимљиво је оно што сам написао пре скоро пола века (факсимил песме из необјављене збирке "Судбина раба Мирослава") - волети да бих "одолео отвореном понору" ? Заправо чудно, загонетно! Велика самоћа и чама су знале да буду гадни мучитељи. У самоћу се нисам повлачио, био сам натеран у тај ... скучени, зацртани живот. Дибидус!


.
ПС. -Синоћ сам (19. септембар 2016) снимио ову фотку у краћој шетњи Белилским путем.
Погледајте ви тај облак што се усправио као морска неман долазећи са југозапада села! Долази јесен. Завршило се и календарски лето. Треба паковати кофере и - путовати... Баш у том птавцу из кога надире облак, баш у том правцу... (Накнадно додато)

.
     

Узбуна! Забрањени руски филм СОДОМ / Uzbuna! Zabranjeni ruski film SODOM

четвртак, 15. септембар 2016.

ПУДИНИ: Миленко Влајин (Лукић) (1904 - 1992)



Објављено је 14.09.2016.

Припрема и издаје "Документационо информациони Центар Сазвежђа ЗАВЕТИНА"

среда, 14. септембар 2016.

Култура је гора него у време Тита

Ђорђе Кадијевић: Људи су гори од вампира / Ј. ЛЕМАЈИЋ | 13. септембар 2016. 22:54 |
Редитељ Ђорђе Кадијевић, први је добитник награде "Бела лугоши". Култура је гора него у време Тита
НАГРАДА "Бела Лугоши" коју за изузетан допринос хорор уметности први пут додељује "Дед лејк фестивал" на Палићу, припала је редитељу Ђорђу Кадијевићу (83), аутору култних филмова "Лептирица" и "Свето место". - Нисам очекивао ову награду, не очекујем више ништа јер је моје време прошло. Надобијао сам се награда, што домаћих, што страних, а ово признање никоме до сада није додељено и захвалан сам што су ме се сетили и удостојили ме њега - каже, за "Новости", Кадијевић. - Српски хорор не постоји у правом смислу речи. Нико не зна где је српски филм, а још мање где је српски хорор. Хорор је у стварности, живимо у периоду ублаженог хорора а пролазили смо кроз аутентичне хорорске периоде. Правио сам филмове о вампирима знајући да их данас нема, побегли су када су видели шта људи раде

уторак, 13. септембар 2016.

Vashon Bicycle Tree / Прича о бициклу Дон Пуза

 

Прича о бициклу Дон Пуза. - Вероватно сте већ много пута видели ову слику, али сигурно нисте знали за праву причу иза овог несвакидашњег призора.
Једна од урбаних легенди каже да је то бицикл момка који је 1914. године отишао у рат и никад се  више није вратио. Његови родитељи су бицикл, као успомену на њега, оставили крај дрвета, а време и природа су затим сами учинили своје. Како је дрво расло, гутало је део по део бицикла, тј. расло је око њега. Међутим, ова прича садржи неке недоследности. Прва је чињеница да САД нису ушле у рат 1914. године против Немачке, већ тек 1917. Друга је величина самог бицикла. Он изгледа каодечји бицикл – највероватније власништво неког десетогодишњака, а Америка није слала децу у овај рат. Трећа је чињеница да овај модел бицикла уопште није ни постојао у време које му се приписује (почетак 20. века).  - Уопште не морамо да се враћамо чак у 1914. годину како бисмо разоткрили мистерију бицикла у дрвету на острву Vashon у Америци. Довољно је да се вратимо само до 1950. Ово је бицикл из 1950. године и припадао је осмогодишњаку по имену Дон Пуз.Причу о томе како је овај бицикл постао једно са дрветом и ушао у легенду испричао је сам власник бицикла, који данас живи у Kennewick-u као пензионисани заменик шерифа – за Seattle Times. 
Он је детињство провео на овом острву. Живео је ту све до 1992. године. Пуз је испричао новинарима како је 1954. године његов отац погинуо у пожару, оставивши супругу саму са
петоро деце. Породица је неко време живела од донација осталих становника острва. Управо негде у то време почиње и прича о чувеном бициклу, који је данас туристичка атракција.
“Добио сам овај бицикл и могу вам одмах рећи да ми се никада није допадао. Изгледао
је као трицикл, само на два точка. Гуме су му биле тврде, а дршке танке” –
испричао је Пуз. Када се са породицом преселио на подручје које је некада било
мочвара, понео је са собом и тај невољени поклон. Једног дана га је у игри једноставно заборавио крај неког дрвета у мочвари и није се вратио по њега. Био је срећан што га се коначно оатарасио. Међутим, када је 1995. године отишао у посету сестри, која је
остала да живи ту, она га је одвела да му покаже локалну знаменитост. “Па то је мој бицикл!” – узвикнуо је Пуз не верујући својим очима. “Ни у једном тренутку нисам посумњао да је то мој
бицикл. Ипак, ни дан данас према њему не гајим никакве емоције. Не мислим о
њему као о свом власништву. бацио сам га још давно. Сада он припада дрвету” – објаснио је Пуз.
Данас је бицикл у дрвету позната туристичка атракција и, као што смо већ поменули, локална знаменитост. Са њега свакога дана нестају делови – људи их вероватно узимају за успомену. А локално становништво се труди да легенду одржи тако што стално замењује делове који недостају. Дрво о којем је овде реч је стари јавори под заштитом је државе. Верује се да
ни у време када је бицикл остављен крај њега није било младо, јер младо
дрво не би могло да подигне тако тежак предмет у висину. Радило се
највероватније о већ стасалом дрвету, на које је неко окачио заборављени
бицикл, а оно га временом “прогутало” и присвојило га као део себе.
    = преузето>>>>>>>>>>>>> 

понедељак, 12. септембар 2016.

Нисам добар писац зато што псујем, ја сам добар писац који псује

Ведрана Рудан: Нека мушкарци рађају, ми ћемо гледати како гину њихова деца
Марина Мирковић | 11. септембар 2016. 19:47 | Коментара: 8. Књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан: Успех је кад имаш лову, власт и моћ. Политичаре обилазим у широком луку. Жене су на овим нашим просторима милион миља далеко од успеха. Бесмислен је сукоб Срба и Хрвата
РИЈЕЧКА књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан, популарна бар колико и контроверзна, не пропушта прилику да "оплете" и по нашим, а превасходно по хрватским политичарима, и да о свему што нас окружује и "жуља", било то слављење "Олује", Милановић или црква, изрази своје мишљење. Ведрана то ради јасно, гласно, бескомпромисно, без длаке на језику, уз обиље сочних израза, на радост армије читалаца, које је управо стигла да обрадује и новим романом "Мушкарац у грлу" који ју је "катапултирао" на сам врх листе најпродаванијих аутора "Лагуне". 
* Шта "Мушкарац у грлу" ново, другачије, или потребно говори читаоцима?
- Ја својим књигама никад ништа не "поручујем". Причам приче без поруке. Ипак, свака је моја књига другачија, не волим писце који читав живот пишу исту књигу. Ова књига се разликује од других по томе што се у њој много јаче чује мушки глас. Често разговарам са углавном млађим мушкарцима, и запањује ме кад чујем колико су несрећни и несигурни у везама са модерним, младим, јаким женама. Ово је књига о немогућности комуникације међу људима који се воле и о томе да и мушкарци могу бити играчке у рукама жена, данас, чешће него што се мисли. И то ме радује. Жене данас напуштају своје партнере, често се уопште не осврћу и своје промашене везе не анализирају годинама, онако како су то чиниле жене моје генерације. Родила сам се педесет година прерано.
* Да ли је прича о мушкарцима и женама, баш зато што је вечна и што покреће свет, "већа" и од "највеће" теме?
- По мени је тема односа мушкарца и жене, односа двеју партнерки или мушкарца и мушкарца, кад говоримо о љубави, једина, права, вечна тема. Све остало су варијације. Мене је у животу увек покретала само љубав према мушкарцу.

недеља, 11. септембар 2016.

Добрица, али није Ћосић

Срђа Пенезић: Наш Добрица није Ћосић / Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 10. септембар 2016. 23:15 | Редитељ о фестивалима у Монтреалу и Лесковцу, Београду као месту најзанимљивијих и најинтелигентнијих људи
ПОСЛЕ светске премијере у главном такмичарском програму међународног фестивала у Монтреалу који је недавно завршен, филм “Име: Добрица, презиме: непознато”, редитеља Срђа Пенезића, 13. септембра свечано ће отворити девети Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (LIFFE).
Пенезић није био у Монтреалу, јер, како објашњава за “Новости,” светски фестивали нису много заинтересовани за врсту филма која њега занима. Наравно, било му је веома драго што је “Добрица” ушао у главну селекцију. Домаћа премијера у Лесковцу за њега је значајнија, и нема трему.
- Имам једну лошу особину, самоуверен сам и пун себе, и чини ми се да је у овом филму све феноменално. Толико сам одушевљен како смо урадили “Добрицу” да не могу ни да замислим нашу публику пред којом би лоше могао да прође. Неколико критичара који су га видели изузетно су похвално о њему говорили. А кад је стигла понуда да филм дође у Лесковац, превагнула је чињеница да је то фестивал режије, да долазе филмови и редитељи из региона. Врло је важно да филмски радници и даље добро сарађују, без обзира на политике својих држава

Ремона Серпентизи

Потерницу за Ремоном, расписала је њена држава, а ова терористкиња наводно се последњих шест месеци скривала у нашој земљи.

– Патрола полиције легитимисала је осумњичену и њеног супруга и током рутинске контроле открила ову тражену жену. Приведени су обоје, али како за њим нема потраге, пуштен је на слободу. Ремони Серпентизи одређен је екстрадициони притвор – испричао је саговорник једног београдског медија.
Он наводи да ће о хапшењу у Београду бити обавештене колеге из Холандије, које у најкраћем року треба да доставе документацију и доказе који ухапшену повезују с тероризмом, како би наше правосуђе одлучило да ли ће је изручити или не