Претражи овај блог

уторак, 20. септембар 2016.

Трагом једног новинског чланка

Баксуз, угурсуз. 
Дибидус 

Сазнајте да ли је ваш знак један од три хороскопска знака која се најчешће питају шта су згрешили да их снађе таква судбина



Da li vas prati baksuz ili sreća?
Да ли вас прати баксуз или срећа?, Фото: Профимедиа.рс

Свима нам у неким периодима живота изгледа као да смо рођени баксузни. А колико заиста има истине у томе и зашто је то тако, открива нам хороскоп.
Ово су три хороскопска знака која се најчешће питају шта су згрешили да их снађе таква судбина:
Девица
Девице су веште у решавању туђих проблема и саветовању, али саме себи не умеју да помогну.Када су нервозне, оне рибају, гланцају, чисте, полирају, па им је животни простор толико стрерилан да се гости осећају помало непријатно, напето и неудобно. Склоне су да све уредно у животу пакују по фиокама, етикетирају, сортирају, а кад се нешто томе опире, упадају у панику. Њих живот константно непријатно изненађује. Таман су све средили, а на тепих се проспе чаша вина. Таман су вас углавили у свој емотивни компас, а ви сте урадили нешто неочекивано и сада поново морају све да испитују, именују… Цео живот им је исправљање неких кривих дрина, па се често питају шта су Богу згешиле да их стрефи таква судбина.
Вага
Оно што Вагу највише жуља и гризе је неправда. Уочавају је свуда око себе, а често је осећају и на својој кожи и увек постоји нешто што им ремети мир и срећу. Спадају у оне људе који прво лану, па онда размисле и размишљају потом данима како су могле да поступе и шта би било да је било… Пријају им лепи људи и луксузне ствари. Изглед им је веома битан, тако да се никада не мире са знаковима старења. То је за њих једна од највећих неправди света.Изузетно воле да се играју детектива, да разоткривају преваре, демаскирају лажове и преваранте, само је проблем у томе што све лично схватају. За њих је и сама чињеница да постоје лоши људи лична увреда. Када решавају туђе проблеме, оне их доживљавају као своје. Сматрају себе емпатама, али је велико питање колико су уопште у стању да изађу из свог света и сагледају ствари другачије.
Рибе

Рибе су саме себи проклетство. Слабо контактирају са реалношћу, па стално упадају у незгодне ситуације. На негативне животне околности реагују бурно и неурачуњиво. Оне у својој глави имају зацртано како њихов живот треба да изгледа и како савршен свет треба да функционише. Пошто им се у томе реалност стално опире, они ће ту исту реалност у пијаном стању покушати да претуку! Када се нађу пред проблемом који се тешко решава, увек ће на силу покушати да проблем довуку на своју територију, у свој свет у коме владају другачији закони физике, математике, духовности… Ово је посебно изражено када су под дејством алкохола, или понесени емоцијама.   (=преузето >>>> )

______________________

      Баксуз је (а) човек који нема среће, (б) човек који доноси несрећу (према неким речницима). Синоними: несретник, угурсуз, пехист, пегула, песимиста, злобник, циник,злослутник, мрачњак, урокљивач, негативац, црноглеђа, кукувија, аталија, калакурдија, 
Овај човек је можда највећи БАКСУЗ НА СВЕТУ. - Добитник 63 милиона долара на америчкој лутрији има још неколико сати да преузме награду, или ће његов лото листић постати безвредан.  Амерички медији, медјутим, преносе да се купац добитног тикета јавио и предао листић, али да му је лутријска комисија рекла да је листић "превише оштећен".(Блиц) 

Морате обавезно прочитати невероватну и истиниту Животну причу Фрање Селака из Хрватске. Реч је о највећем баксузу или највећем срећнику на свету. Како се узме...

* *
  Две најкраће исповести баксуза: Прва -  Посадио марихуану, а обр'о бостан!

Друга  - У Београду паса луталица колико ти воља. Недавно сам чуо да ако те уједе један од њих, могуће је уз докторски налаз и извештај, добити одштету од града.Чини ми се у вредности 150 000 динара. Ја на којег год пса налетим, тај се изврне на леђа и оће да га чешкам. Пу мајку му, који сам ја баксуз. Идем да прелистам закон да видим шта кажу за мачке, можда будем боље среће са њима.

* * * 

„Дружи се са срећковићем, бежи што даље од баксуза, јер су њихова стања преносива, као мале богиње“

* * * *
  Зашто је то тако? ДучићМи смо истински добри само кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере (…)
… Безусловно, највећи је део среће у самоодрицању. Када би људи разумели колико мало треба да се буде срећан, избегли би тиме најгоре дане у животу. Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијем…. … Сваки је човек по неколико пута у животу добијао осећање пропасти, као да га је изневерило тло под ногама, крма на броду, узде на бесним коњима. Али се сваки уверио у то да је после серије срећа долазила серија несрећа и обрнуто. У самим моментима очајања, човек не мисли да поред његове несреће скоро у корак иде срећа. Срећа и несрећа то су бели и црни коњи који трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота, који је сав саздан од такве утакмице белог и црног. Зато човек истовремено преживљује срећу и несрећу, и онда када за то и не зна. Нема апсолутне несреће ни среће и зато их обе истовремено проживљавамо.
Због овога је, и у највећој беди, могућа утеха и охрабрење. Ако си сиромах, теши се што си млад, ако си болестан, теши се што си частан и поштован, ако си ружан, теши се што си уман, ако си изгубио новац, теши се што ниси изгубио здравље и част. Ово је начин да се све несреће умање и презру. Али и у великој срећи треба поновити у памети, како би смо се очеличили за дане када једном црни коњи измакну испред белих.
… Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак глупости… Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења, и нагле и непромишљене импулзије. Човек који пусти увек један размак у времену измедју питања које му се постави, и одговора који треба да дадне, једини је који може да размишљено каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико једна минута може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспосособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи..… Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а свршава старошћу, јер би живот био неизмерно савршенији да, напротив, почиње старошћу а свршава се младошћу…
   ...


        Како ћете препознати баксуза, угурсуза? -  Баксузи су махом компликовани, захтевни, пуни мисли, идеја и замисли. Али исто тако пуни су сумњи, подозривости и страсти. И где год се надју гледају да закомпликују ситуацију, да је подигну на виши ниво, како они то лидерски тврде. - Већина уметничког света, већина политичара, већина комшиница, шефова и шефчића, лидера кружока и месних заједница, председници кућних савета, већина психолога и новинара, много фацебоок активиста и блогера, и тако редом су вам махом баксузи. Другачије се не може објаснити доминација баксузних трендова у овом друштву, и ниво деструкције и нафураности који флуктуише земљооооом моооојоооом Србијом. Ако ми не верујете, урадите једну једноставну анализу информација које се појављују кроз медије, тwиттер и социјалне мреже. Сваку информацију и вест обележите плусом ако има позитивну и корисну конотацију а минусом ако је; навијачки острашћена (пропада сигурно Партизан – Звезда ће банкротирати), примитивна (ако „Они“ додју на власт долази рат), сексистичка (како да сексирате младје од себе без динара учешћа), расистичка (изаберите нацију па пљуните колико можете по њима), оговарајућа (пишите о науци и критикујете све живо и мртво око себе), злобна (као на пример пропаст филма Анђелине Џоли) и тако редом.

     

понедељак, 19. септембар 2016.

ДИБИДУС?

 Ево шта остане од неких ствари.
 Понекад само етикета, заглавље, нека страница рукописа, дугме. Конац за вез...

Део полеђина корица брошуре штампане у малом броју примерака поводом 20-годишњице "Заветина".

Или овај исечак, што сам га нашао у једној пластичној кеси?



.
Или ова  страница другог издања књиге есеја "Музеј Немогућег Ратара" (1988) ?

 То су остаци дома на Паљевинама нашег покојног деда-стрица Петра Лукића, које су неколико година после његове смрти лопови разнели.Чак су и подрум изровали у трагању за златом и оружјем покојника. Сасвим сам на то заборавио. Када сам пре десетак година случајно пролазио туда, видео сам да успомену на ту кућу, двориште и пок. Петра чувају само - бокори перуника, жути багрем процветали... Све остало су лоповске стрвине развукле, и небрига наследника... И онда налетим на ову другу страницу, другог издања моје књиге есеја, коју су такође судбина и транзиција очерупале. Ето шта остаје од људи, кућа и књига - можда нека страница, фотографија, траг у нечијем сећању, неко време, а онда све нестаје неповратно... Дибидус!

* *
Ево и једне од претпоследњих страница једног од мојих изгубљених романа с почетка деведесетих, са мишљењем једног препотентног вршњака (који никада није написао роман, нити ће - подвлачим...).


   Али, човек је ипак био у праву! Нисам га послушао; али судбина се ту умешала, помешала карте...И решила ствар. Захваљујући њој сачувана је само једна једина страница, од скоро деведесетак, колико их је било... Међутим, тај јунак Мали човек у међувремену је, постао још мањи и још већа цепидлака и ништарија. Тај јунак је био дотакао дно дна, по чијем глибу ја покушавам да пливам... Јуче и данас.

     * *
       Занимљиво је оно што сам написао пре скоро пола века (факсимил песме из необјављене збирке "Судбина раба Мирослава") - волети да бих "одолео отвореном понору" ? Заправо чудно, загонетно! Велика самоћа и чама су знале да буду гадни мучитељи. У самоћу се нисам повлачио, био сам натеран у тај ... скучени, зацртани живот. Дибидус!


.
ПС. -Синоћ сам (19. септембар 2016) снимио ову фотку у краћој шетњи Белилским путем.
Погледајте ви тај облак што се усправио као морска неман долазећи са југозапада села! Долази јесен. Завршило се и календарски лето. Треба паковати кофере и - путовати... Баш у том птавцу из кога надире облак, баш у том правцу... (Накнадно додато)

.
     

Узбуна! Забрањени руски филм СОДОМ / Uzbuna! Zabranjeni ruski film SODOM

четвртак, 15. септембар 2016.

ПУДИНИ: Миленко Влајин (Лукић) (1904 - 1992)



Објављено је 14.09.2016.

Припрема и издаје "Документационо информациони Центар Сазвежђа ЗАВЕТИНА"

среда, 14. септембар 2016.

Култура је гора него у време Тита

Ђорђе Кадијевић: Људи су гори од вампира / Ј. ЛЕМАЈИЋ | 13. септембар 2016. 22:54 |
Редитељ Ђорђе Кадијевић, први је добитник награде "Бела лугоши". Култура је гора него у време Тита
НАГРАДА "Бела Лугоши" коју за изузетан допринос хорор уметности први пут додељује "Дед лејк фестивал" на Палићу, припала је редитељу Ђорђу Кадијевићу (83), аутору култних филмова "Лептирица" и "Свето место". - Нисам очекивао ову награду, не очекујем више ништа јер је моје време прошло. Надобијао сам се награда, што домаћих, што страних, а ово признање никоме до сада није додељено и захвалан сам што су ме се сетили и удостојили ме њега - каже, за "Новости", Кадијевић. - Српски хорор не постоји у правом смислу речи. Нико не зна где је српски филм, а још мање где је српски хорор. Хорор је у стварности, живимо у периоду ублаженог хорора а пролазили смо кроз аутентичне хорорске периоде. Правио сам филмове о вампирима знајући да их данас нема, побегли су када су видели шта људи раде

уторак, 13. септембар 2016.

Vashon Bicycle Tree / Прича о бициклу Дон Пуза

 

Прича о бициклу Дон Пуза. - Вероватно сте већ много пута видели ову слику, али сигурно нисте знали за праву причу иза овог несвакидашњег призора.
Једна од урбаних легенди каже да је то бицикл момка који је 1914. године отишао у рат и никад се  више није вратио. Његови родитељи су бицикл, као успомену на њега, оставили крај дрвета, а време и природа су затим сами учинили своје. Како је дрво расло, гутало је део по део бицикла, тј. расло је око њега. Међутим, ова прича садржи неке недоследности. Прва је чињеница да САД нису ушле у рат 1914. године против Немачке, већ тек 1917. Друга је величина самог бицикла. Он изгледа каодечји бицикл – највероватније власништво неког десетогодишњака, а Америка није слала децу у овај рат. Трећа је чињеница да овај модел бицикла уопште није ни постојао у време које му се приписује (почетак 20. века).  - Уопште не морамо да се враћамо чак у 1914. годину како бисмо разоткрили мистерију бицикла у дрвету на острву Vashon у Америци. Довољно је да се вратимо само до 1950. Ово је бицикл из 1950. године и припадао је осмогодишњаку по имену Дон Пуз.Причу о томе како је овај бицикл постао једно са дрветом и ушао у легенду испричао је сам власник бицикла, који данас живи у Kennewick-u као пензионисани заменик шерифа – за Seattle Times. 
Он је детињство провео на овом острву. Живео је ту све до 1992. године. Пуз је испричао новинарима како је 1954. године његов отац погинуо у пожару, оставивши супругу саму са
петоро деце. Породица је неко време живела од донација осталих становника острва. Управо негде у то време почиње и прича о чувеном бициклу, који је данас туристичка атракција.
“Добио сам овај бицикл и могу вам одмах рећи да ми се никада није допадао. Изгледао
је као трицикл, само на два точка. Гуме су му биле тврде, а дршке танке” –
испричао је Пуз. Када се са породицом преселио на подручје које је некада било
мочвара, понео је са собом и тај невољени поклон. Једног дана га је у игри једноставно заборавио крај неког дрвета у мочвари и није се вратио по њега. Био је срећан што га се коначно оатарасио. Међутим, када је 1995. године отишао у посету сестри, која је
остала да живи ту, она га је одвела да му покаже локалну знаменитост. “Па то је мој бицикл!” – узвикнуо је Пуз не верујући својим очима. “Ни у једном тренутку нисам посумњао да је то мој
бицикл. Ипак, ни дан данас према њему не гајим никакве емоције. Не мислим о
њему као о свом власништву. бацио сам га још давно. Сада он припада дрвету” – објаснио је Пуз.
Данас је бицикл у дрвету позната туристичка атракција и, као што смо већ поменули, локална знаменитост. Са њега свакога дана нестају делови – људи их вероватно узимају за успомену. А локално становништво се труди да легенду одржи тако што стално замењује делове који недостају. Дрво о којем је овде реч је стари јавори под заштитом је државе. Верује се да
ни у време када је бицикл остављен крај њега није било младо, јер младо
дрво не би могло да подигне тако тежак предмет у висину. Радило се
највероватније о већ стасалом дрвету, на које је неко окачио заборављени
бицикл, а оно га временом “прогутало” и присвојило га као део себе.
    = преузето>>>>>>>>>>>>> 

понедељак, 12. септембар 2016.

Нисам добар писац зато што псујем, ја сам добар писац који псује

Ведрана Рудан: Нека мушкарци рађају, ми ћемо гледати како гину њихова деца
Марина Мирковић | 11. септембар 2016. 19:47 | Коментара: 8. Књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан: Успех је кад имаш лову, власт и моћ. Политичаре обилазим у широком луку. Жене су на овим нашим просторима милион миља далеко од успеха. Бесмислен је сукоб Срба и Хрвата
РИЈЕЧКА књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан, популарна бар колико и контроверзна, не пропушта прилику да "оплете" и по нашим, а превасходно по хрватским политичарима, и да о свему што нас окружује и "жуља", било то слављење "Олује", Милановић или црква, изрази своје мишљење. Ведрана то ради јасно, гласно, бескомпромисно, без длаке на језику, уз обиље сочних израза, на радост армије читалаца, које је управо стигла да обрадује и новим романом "Мушкарац у грлу" који ју је "катапултирао" на сам врх листе најпродаванијих аутора "Лагуне". 
* Шта "Мушкарац у грлу" ново, другачије, или потребно говори читаоцима?
- Ја својим књигама никад ништа не "поручујем". Причам приче без поруке. Ипак, свака је моја књига другачија, не волим писце који читав живот пишу исту књигу. Ова књига се разликује од других по томе што се у њој много јаче чује мушки глас. Често разговарам са углавном млађим мушкарцима, и запањује ме кад чујем колико су несрећни и несигурни у везама са модерним, младим, јаким женама. Ово је књига о немогућности комуникације међу људима који се воле и о томе да и мушкарци могу бити играчке у рукама жена, данас, чешће него што се мисли. И то ме радује. Жене данас напуштају своје партнере, често се уопште не осврћу и своје промашене везе не анализирају годинама, онако како су то чиниле жене моје генерације. Родила сам се педесет година прерано.
* Да ли је прича о мушкарцима и женама, баш зато што је вечна и што покреће свет, "већа" и од "највеће" теме?
- По мени је тема односа мушкарца и жене, односа двеју партнерки или мушкарца и мушкарца, кад говоримо о љубави, једина, права, вечна тема. Све остало су варијације. Мене је у животу увек покретала само љубав према мушкарцу.

недеља, 11. септембар 2016.

Добрица, али није Ћосић

Срђа Пенезић: Наш Добрица није Ћосић / Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 10. септембар 2016. 23:15 | Редитељ о фестивалима у Монтреалу и Лесковцу, Београду као месту најзанимљивијих и најинтелигентнијих људи
ПОСЛЕ светске премијере у главном такмичарском програму међународног фестивала у Монтреалу који је недавно завршен, филм “Име: Добрица, презиме: непознато”, редитеља Срђа Пенезића, 13. септембра свечано ће отворити девети Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (LIFFE).
Пенезић није био у Монтреалу, јер, како објашњава за “Новости,” светски фестивали нису много заинтересовани за врсту филма која њега занима. Наравно, било му је веома драго што је “Добрица” ушао у главну селекцију. Домаћа премијера у Лесковцу за њега је значајнија, и нема трему.
- Имам једну лошу особину, самоуверен сам и пун себе, и чини ми се да је у овом филму све феноменално. Толико сам одушевљен како смо урадили “Добрицу” да не могу ни да замислим нашу публику пред којом би лоше могао да прође. Неколико критичара који су га видели изузетно су похвално о њему говорили. А кад је стигла понуда да филм дође у Лесковац, превагнула је чињеница да је то фестивал режије, да долазе филмови и редитељи из региона. Врло је важно да филмски радници и даље добро сарађују, без обзира на политике својих држава

Ремона Серпентизи

Потерницу за Ремоном, расписала је њена држава, а ова терористкиња наводно се последњих шест месеци скривала у нашој земљи.

– Патрола полиције легитимисала је осумњичену и њеног супруга и током рутинске контроле открила ову тражену жену. Приведени су обоје, али како за њим нема потраге, пуштен је на слободу. Ремони Серпентизи одређен је екстрадициони притвор – испричао је саговорник једног београдског медија.
Он наводи да ће о хапшењу у Београду бити обавештене колеге из Холандије, које у најкраћем року треба да доставе документацију и доказе који ухапшену повезују с тероризмом, како би наше правосуђе одлучило да ли ће је изручити или не

субота, 10. септембар 2016.

Плац у Толстојевој 38 никада није приведен намени јер на њему нису сазидане резиденције

Пеков плац тражи и породица Мајданац / В. Црњански Спасојевић | 10. септембар 2016. 21:04 |
Наследници старих власника земље на Дедињу и даље се воде као њени корисници. Након експропријације, земља није преведена на државу
ДЕО плаца у Толстојевој 38, на коме се налази кућа партизанског генерала Пека Дапчевића, и даље припада - Драгославу Мајданцу. Мајданац, који три деценије живи у иностранству, један је од наследника старог власника, Милутина Станојевића. 
Цео овај плац нашао се у фокусу јер су наследници тражили реституцију.
- Милутин Станојевић је био отац моје бабе по очевој линији. Бака је имала двоје деце, мог оца Милутина и тетку Љиљану. Будући да тетка није имала деце, ја сам практично наследио и очев и њен део, па сам власник трећине Станојевићеве имовине - објашњава Мајданац.
Плац у Толстојевој 38 је експроприсан почетком седамдесетих за потребе изградње резиденцијалних објеката за државу.
- Он никада није приведен намени јер на њему нису сазидане резиденције. Држава је сазидала куће, између осталог и за Пека Дапчевића. Нама је нудила “правичну надокнаду”, али породица Мајданац је одбила да прими новац и уложили смо жалбу на решење о експропријацији - каже он.
Према неким прописима, непривођење намени својевремено је могло експропријацију да учини и ништавом.
Током деведесетих парцела на којој се налази кућа Дапчевића подељена је на две - једну која излази на Толстојеву (КО20344), и другу (КО20345), која излази на Улицу вајара Ђоке Јовановића. На делу КО20345 Мајданац и остали наследници воде се и даље као корисници земљишта у власништву РС, јер грађани нису могли да буду власници, већ само корисници.
- То земљиште никада није преведено на државу, јер се мој отац жалио, није узео новац и управни поступак у ком би било донето решење да држава упише власништво на целокупном плацу никада није окончан

уторак, 06. септембар 2016.

Шљивик Симића, Влашић, Осечина

НА ЛИЦУ МЕСТА. Шљива нам је свето воће / Владимир Митрић | 04. септембар 2016. 13:12 |
"Новости" у домаћинству Горана Симића, шампиона мећу воћарима у осечини, престоници чувеног воћа у нашој земљи
ШЉИВА је за нас, на Влашићу, вазда, као и за наше претке нека врста светог воћа. Одгајали смо се са њом и уз њу, стасавали у људи и добре домаћине. Али, као што нема хлеба без мотике, тако нема ни берићета од шљива, док се не запне баш добро.Овако за “Новости” збори Горан Симић(46), двоструки шампион престижног Сајма шљиве у Осечини, престоници тог воћа у Србији.
У овој кући, поред Горана и Дарка, од 7 ујутру до 19 увече, не стају да раде и Горанова мајка, Младенка, супруга Валентина и кћерка Данијела. И све, како смо се уверили, у слози, љубави, вредно, одговорно и савесно. Скоро сваки плод кроз њихове вредне руке и то не једно, додаје Горан, “некад и по шест пута док се упакује за купце”.
- Имамо пет хектара под шљивом, око 2.200 садница, а ове године смо, рецимо, имали са 170 стабала засађених “чачанском лепотицом” 20 тона рода - причају Симићи, показујући да је на грани дугој свега 20 центиметара било преко 60 крупних плодова, величине ситнијег јајета. - Обрали смо, укупно, 120 тона шљиве. Од тога смо 20 тона тог воћа претворили у ракију, па нам раде неуморно казани, а остало смо осушили и добили око 25 тона суве шљиве. Сами продајемо својих руку дела, без посредника, што важи и шљиву без кошпе, суву шљиву и ракију. Имамо ракију и од суве шљиве што је, како се то данас популарно каже, бренд над брендовима, не само за подручје Србије и региона. А, рецептура је од наших предака.
Код Симића све мирише на шљиву, која је за њих и “предмет рада” и основ за бољи живот, и извесна будућност, али уз доста, доста рада. Уз укућане, сваки дан, у њиховом газдинству ради још десетак људи. Док ракија цури на неколико лула, суше се и пакују шљиве, у дворишту се чује музика на све стране