Претражи овај блог

понедељак, 11. децембар 2017.

четвртак, 09. новембар 2017.

ШВЕДСКА ЈЕ НАЈБОЉА ДРЖАВА ЗА ЖИВОТ


Poslednja istraživanja pokazuju da su uslovi i kvalitet života najbolji u Švedskoj
Švedska je dospela na vrh liste zemalja koje su najbolje za život. "Good Country Index" koji se svake godine bavi istraživanjem kvaliteta života u zemljama širom sveta ustanovio je da Švedska ima sve pozitivne aspekte koji mogu da utiču na životni stil pojedinca. Ovo se pre svega odnosi na ljudska prava, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, mogućnosti na tržištu rada, kao i kulturno bogatstvo.
Kako istraživanja pokazuju Švedska ekonomija je "dobra" po njene građena za razliku od drugih zemalja. Manje zemlje kao što su Irska, Kostarika, Island, među kojima je i Srbija, uglavnom su žrtve svetskih ekonomskih prilika.
Sajmon Anholt, analitičar, ustanovio je na osnovu GDP-a raznih zemalja da bi za svet bilo bolje da države međusobno sarađuju, a manje da se takmiče. 
          izvor  ***
==============================

      Да је веома уређена, види се и на гробљима



       (Гробље града Ulricehamn)
....

    На путевима, друмовима.
    На језерима...






...

  Али кад крену кише, као ових новембарских дана, и када из неког већег шведског села кренете касно поподне у неки од оближњих градова у набавку (по намирнице), пошто продавница по селима и мањим градовима нема (барем их ја нисам видео), па упаднете у магле, и неку меланхолију, онда вам оцена да је Шведска  "најбоља држава за живот" изгледа малчице претерана, нереална... Јер каква је то држава која нема по већим селима  дућане, пиљарнице, кафанице?...

            

субота, 28. октобар 2017.

O pesniku i antologičaru Miloju Dončiću / Miroljub Milanović



Miroljub Milanović

PUT KA SMISLU
O pesmama Miloja Dončića

Satira je uvek uperena na ružne, najčešće besmislene pojave u stvarnosti i njen cilj je uništenje tih pojava, ona je u njihivoj ravni , i u tome se ogleda njena angažovanost. Njoj je bliska ironija, ali je za razliku od satire, prefinjenija i u njenoj osnovi je neka pojava od opšteg značaja I jednoj i drugoj zajednički je besmisao te pojave a cilj njegovo uništenje. To je put ka čovečnosti. Istovremeno to je i put ka duhovnosti.
Pesnik Miloje Dončić (1963.) autor je petnaestak zbirki pesama i jedan od najboljih pesnika srednje generacije, „ pesnik bez ostatka“ , ako kaže književni kritičar Dušan Stojković u pogovoru Dončićeve zbirke „ Strahoumnica“ . Predmet Dončićevih pesama je savremena stvarnost i njene opačine: od laži i licemerja, detronizacije „ neprikosnovenih“ ličnosti do potpunog uniženja čoveka .Dončićev svet je naseljen ljudskim naopkostima svake vrste. Pesnik ih, u „ Strahoumnici“ ali i u „Jezinom brojilu“, drugoj zbirci gotovo taksativno nabraja i izvrgava ruglu. Podloga ovim negativnim pojavama je ljudska nesolidarnost, šire-evropsko ništavilo.
Najopštije posmatrano, može se reći da je razotkrivanje laži i prevara vremena u kome pesnik živi kao i najbliže prošlosti koja je odredila život njegove generacije i još uvek snažno utiče na budućnost, glavna tematska okosnica njegovih pesama. „ Strajoumnica“, taj Dončićev srećno nađeni neologizam, ima široku lepezu značenja a čuva dve osnovne reči i njihovu oštru suprotstavljenost, ne narušavajući njihovu prirodnost. Kao da se sva nevolja vremena u kome pesnik živi čvrsto ukopala između te dve reči ! Jer, na skali značenja strah je u krajnjoj liniji ništavilo, a um znači svetlost i konačno, život.
U tom neologizmu bore se život i smrt. Slike oskudne stvarnosti koje preplavljuju Dončićeve pesme samo su potvrda tog mraka oličenog u strahu i napor uma da ih nadvlada i tako izvojuje prostor za svetlost.
Tematski sloj u Dončićevim pesmama čini se važnijim, dominantnijim, nad versifikatorskim . Versifikacija je u njegovim pesmama strogo podređena predmetnoj stvarnosti, zato njegove pesme deluju šturo, bez ukrasa, pa je predmetnost do nepodnošljivosti stvarna. Metaforičnost je uvek u službi jasne prepoznatljivosti i upravo ta napadna stvarnost gradi upečatljive slike koje ostaju dugo upamćene. Stvarnost često nije ono što oko vidi i obaman kao tema postaje gotovo opipljiva . Ilustracije radi može poslužiti pesma o borbenom vrabcu: „ U prozorsko okno seoske škole / zveknu kljun borbenog vrapca. / Smrt je zvonila / kroz ogledalo okvira / duboko u polje“ (1.) Sa osamnaest reči , Dončić kazuje bitnu egzistencijalnu istinu za čije kazivanje bi nekom pesniku manjeg talenta trebalo možda nekoliko strofa. Ta krajnja svedenost lišena ukrasa i dugih opisa govori o pesniku velike koncentracije ali i znanja da progovori o bitnom i suštinskom.
Još su sarkastičnije i ubojitije invektive koje se odnose na sadašnjost ili bližu prošlost. Tako u pesmi „ Ispraćaj maršala“ stoji : „ Tog dana suzio je vazduh / po službenoj dužnosti :/ plakali su instituti i akademije, / drhtale su karaule i vozni parkovi“ (2.), i najoštrije osude licemerja iz koristi: „ Cvilež federalnih pasa / rasterivao je leptire / ispred Gadafijevog šatora / gde su montirali maglu / u očima kamile „ .(3.) Ovako oštre osude najbliže prošlosti teško je naći kod savremenih srpskih pesnika. Ako neko oštrije i progovori, odmah bude ućutkan od zaduženih dušebrižnika da ne remeti utvrđeni red.
Dončićeva kritika socijalne nejednakosti tačnije sveta u kome „ Cenu šargarepe određuje / novčanik milionera „ .(4.) a „Obrazi učiteljice (su) kugle tužnog korneta“. (5.) I gde „ pesnik Rusomir Arsić / sedamstogramsku kupuje lubenicu, / sedmočlanu da nahrani porodicu „.(6.) Nema opravdanje da postoji, niti je pred njim neka budućnost. Pogotovu što su u njemu stradalnici deca i to na času veronauke: „ Đačka su pevala creva , / crna je kifla izašla iz špila / prateći putanju muve. / Blindirani prota / silazio je sa ringišpila „. ( 7.) Vrhunac licemerja je u slici onih koji propovedaju nadu i spasenje a na očigled nesrećnika uživaju u blagodetima života. Dončićeva socijalna angažovanost nalazi ishodište u stvarnosti naopakoj do nepodnošljivosti. Ona zahteva ukidanje te stvarnosti kako bi život ponovo našao smisao i izbegao uništenje.
Sliku beščašća savremene stvarnosti upotpunjuju lica iz senke čija je moć neprikosnovena pa su u stanju da „ukradu“ i ulicu Milana Konjovića, da izvrše grabež slika u kući Save Šumanovića ili ukradu šešir Branka Miljkovića. Pesnik , zagledan u buduće naraštaje, mora da zabeleži : „ Uknjižio sam jauke nerođenih, / kolevke leteće, satelite izgorele. „ (8.) Zabeleženo ostaje i to je tek početak nade i osmišljavanje pesnikovog posla. Ta nada će porasti, preživeće one knjige u kojima su istina i pravednost na prvom mesti a takva je „ Strahoumnica „ miloja Dončića.

30.07.2017.

  1. Miloje Dončić: „ Strahoumnica“ , Centar za turizam kulturu i sport,Svrljig,2014. Str.33.
  2. Isto, str.11.
  3. Isto,str.12.
  4. Isto,str.20.
  5. Isto,str.8.
  6. Isto,str.26.
______________________________________



Antologija „Resavski venac“ Miloja Dončića

Gotovo svake godine pojavi se antologija pesama u izboru nekog pesnika, jer pesnici ne mogu da odole da ne obznane svoj pesnički panteon, iako su im kriterijumi i znanje često sumnjivi pa izabrane pesme ne zaslužuju da budu ni u običnoj zbirci akamoli antologiji. O nekom istraživačkom radu nema ni govora. Za pesnika pak, bar za većinu, biti u antologiji predstavlja priznanje prvog reda:
On je antologijski pesnik!“ , kažu pesnici diletanti za nekog svog kolegu. U antologiji „Resavski venac“ Miloja Dončića svaki pesnik pak, poželeo bi da se nikad ne nađe, čak ni ne pomene.
Antoligija „ Resavski venac“ je neobična antologija. To je najmanje što se o njoj može kazati. Jer iz stranice u stranicu čitalac prisustvuje beščašću koje je haralo vrhovima srpske poezije dvadesetog veka. Na širokom jugoslovenskom prostoru Dončić je prikupio plagijate (ne plagijate nego prevedene pesme stranih pesnika! ) koje su kao svoje, štampali i potpisali naši najpoznatiji pesnici kao: Vasko Popa i Oskar Davičo. Generacije i generacije učenika padale su ili polagale popravne ispita zbog neznanja pesama pesnika koje nisu bile njihove. A koliko je tek studija i doktorata odbranjeno na analizama pokradenih stranih pesnika?! Posle čitanja antologije „ Resavski venac“ čitalac se pita: šta je zaista originalno naše, nappisano u srpskoj poeziji u drugoj polovini dvadesetog veka.
Šteta je naneta i onim, zaista autentičnim pesnicima jer su ostali u senci ovih plagijatora i prepisivača ili jednostavno bili odbačeni. Lažna slika srpske poezije ponovljena stotinu puta pretila je da postane jedina istina. Malobrojni kritičari i prevodioci koji su imali smelosti da ukažu na lopovluk, često su svoje poštenje i naučni integritet plaćali najskuplje: volšebnim nestankom iz književnog života. Prepisivači su imali i političku moć.
Antologija „ Resavski venac „ sastavljena je od dva dela, dve antologije: na levoj strani knjižnog teksta su originali prevoda, na desnoj plagijati ili doslovno prepisi potpisani imenima naših pesnika. Ispod originala je fusnota u kojoj je naznačena zbirka pesama ili časopis gde je objavljena , a na desnoj ispod prepisane pesme izvornik odakle je preštampana. Dat je, na sledećoj strani faksimil izvorne pesme a na sledećoj strani Dončić je ukradenu pesmu propratio epitafom našem pesniku koji je tuđu pesmu prisvojio. Odmereno oštar predgovor upućen je čitaocu da o pročitanoj antologiji trezveno razmisli. Ipak, ovo je antologija za hrabre i nezavisne čitaoce. Namera je da i uspavane probudi.
Kad se čitalac nađe pred ovakvom knjigom, neka pitanja se neminovno nameću. Kako je moguće da niko u naučnoj javnosti krađu ne primeti i iznese je u javnost ? Je li to bio strah od mogućih posledica ili svesno prećutkivanje istine iz koristoljublja ? Do knjige „ Sedam nemačkih pesnika“ u prevodu Anice Savić Rebac ne može se doći: nema je u bibliotekama iako je objavljena u „Nolitu“ gde se nalazi i Celanova pesma „Sjaj zenica tvojih“ koju je Vasko Popa gotovo celu prepisao i štampao pod naslovom „ Očiju tvojih da nije“, „Kora“ Nolit, Beograd 1953. Kada je štampana i knjiga Anice Savić Rebac. Volšebno je nestao izvornik i pesme „ Moja Secilija“ Čezare Pavezea koju je preveo Mate Balota aštampana u knjizi „ Neorealizam sjeverne Italije“ u izdanju Nakladnog zavoda Hrvatske,Zagreb 1948.str.23. !! U knjizi „Višnja za zidom“ , Nolit , Beograd 1959. Str.57. Oskar Daviču uvrstio je tu pesmu u svoju zbirku promenivši samo ime: Srbija. Ova dva primera navode se samo zbog težine prestupa: obe su obavezna školska lektira. Postavlja se pitanje: ko je tako monstruozno obmanuo učenike i nastavnike ? Da li smo odrastali u laži ? To što izvornika nema ili se do njih ne može doći navodi na sledeće pitanje: kako je moguće po Popinoj ili Davičovoj pesmi napisati Celanovu ili Pavezeovu pesmu samo da bi se Popi i Daviću naškodilo? Čista besmisao! Izvornike je neko moćan pokupio i uništio da bi zameo trag. Ali oni će isplivati. Ova dva primera ukazuju na užas beščašća koja su pojedinci zarad slave i društvenog položaja u stanju da učine. Zna se da je Popa bio najprevođeniji naš pesnik a Davičo komesar za kulturu. Imao je ogromnu političku moć. Objaviti knjigu bez njegove dozvole bilo je gotovo nemoguće.
Pozlate polako padaju, pomalja se istina. Dončić je imao smelosti da joj pogleda u oči. Ova antoligija je potrebna prevrednovanju naše poezije i književnosti, podstrek za istraživače i smele naučnike. Kako je prevrednovanje težak i dugoročan posao, Miloju Dončiću pripada čast da se nalazi u prvim redovima pobornika pravde i istine. 
 
01.09.2017.




недеља, 13. август 2017.

PUTIN NAREDIO - Od Srbije napraviti malu Rusiju na Balkanu kao odgovor N...




HRVATI NEKA DOBRO POGLEDAJU OVAJ SNIMAK

Како човек понекад обмањује себе, мислећи да има љубав према ближњем



Објављено је 13.08.2017.
Арх. Лазар Абашидзе

NIKADA OBJAVLJENO! Šešelj OTKRIO NAJVEĆU TAJNU Slobodana Miloševića i nj...

Dokle će, majku mu? / Branko Čegec



Branko Čegec


Kultura knjige u maloj, beznačajnoj zemlji, čija se veličina gradila iza iluzionističkih paravana jedne brižno isplanirane prijevare, iz koje je, nakon što je temeljito počišćena od svakog oblika vrijednosti, ponajprije od materijalnih, a onda i svih drugih, dakle, kultura knjige u zemlji čiju beznačajnost legetimira i tzv. puk (na izborima) i tzv. establishment, u zemlji koja svoj identitetski pupak u formi ”nacionalnog jezika” brutalno i beskompromisno odsijeca na razini obrazovanja, na razini književnosti, na razini lingvistike, izgubila je svako uporište i sigurno zakoračila na ”put u nepostojanje”, kako je to ”lijepo” nagovijestio Mihalić prije više od šezdeset godina, put s kojega bi je mogla skrenuti jedino neka ozbiljna ”kulturna politika” (što god to značilo), neki minimum konsenzusa preostale pameti koja još nije ishlapila, ako je tu pamet uopće moguće okupiti pod nekim kišobranom, osim pod ”kišobranom” razorne ekspolozije kapitala kojemu se živo jebe za nekakve male zemlje sa svojim malim jezicima, svojim malim književnostima, svojim malim i patetičnim intelektualcima i drugim malim pimpekima. Jebanje ionako već odavno nije u sferi razmjene erotske energije i nekakvih smiješnih emocija, kako nas lijepo podučavaju profeti neoliberalne apokalipse, jer u njihovim je, samo njihovim rukama i batina i tratina.

A pod mekim tepihom industrijskog travnjaka, pod dupetom lutke na napuhavanje, jedino je sigurno mjesto svakome autonomnom mišljenju, svakoj kreaciji u književnosti i drugim umjetnostima, svakoj ideji razlike, makar ona bila samo na razini maloga, smiješnog jezika, koji prevodi velike, smrtno ozbiljne književnosti, s njihovih velikih, smrtno ozbiljnih jezika i tako održava iluziju o malom jeziku koji se opire, raste, razvija se… Dokle će, majku mu?


                     = izvor: videti više  Tihe lomače: Uvodnik u novi broj časopisa za knjigu Tema (1-2-3., 2017.)








Branko Čegec – Prozivođače magle i šibica smeta


Branko Čegec govori o jeziku kao mjeri značenja riječi  a ne njihove potrošnje, o stvaranju Quoruma i svojoj književnoj generaciji, o pisanju kao jedinstvenom individualnom iskustvu, o ideji geta kao prostora kulture i nadi da se, ipak, preživi.
Razgovarao: Marijan Grakalić
Grakalić: Povod ovom razgovoru, naravno ne i jedini razlog za njega, tvoja je nedavno objavljena knjiga ”Pokret otpora”. Nekako se čini kao da ne postoji potrebniji naslov danas na policama knjižara kada se zbilja doima kao prizorište smrti kulture. U tim kratkim zapisima, ima ih četrdesetak u toj knjizi, dotičeš se mnogih općih ali i konkretnih pitanja i dvojbi. U stvari, čiji je to ”mrak na svijetlim stazama” ostaje baš ono upečatljivo pitanje. A odgovori?
Čegec: Proizvodnja mraka najuspješniji je opći, pa i kulturni proizvod zadnjih dvadesetak godina. Da je priča pomno isplanirana posve je jasno kada se nakratko upali šibica i pogleda što je sve pod okriljem toga mraka „zamračeno“, preseljeno u sfere fantazije brižnih sanjača „hrvatskog sna“, koji su s rukom na srcu uspjeli uništiti sve što nisu prije toga uspjeli ukrasti. O kulturi u tom kontekstu nije nimalo lako govoriti, jer je ona uvijek bila pri dnu, a sad je duboko pod zemljom, makar još daje poneki znak života… Možemo li je reanimirati pitanje je koje nužno vežem uz pitanje može li se, ima li se na čemu reanimirati ova zemlja, ili će nas posve prekriti korov, „snjegovi i šaš“?
Grakalić: Još jedna nova knjiga ”Zapisi iz pustog jezika”, a pojavila se istodobno s gore spomenutom, također predstavlja kritičko propitivanje svega što nas okružuje kao svojevrsne sublimacije društvenog okruženja. Negdje sam primijetio kako je nazivaju i ”dokumentom kaosa” jer se u njoj u rasponu od grafita pa do poezija potkopava čak i vlastit jezik.
Čegec: Ja mislim da stvar stoji malo drukčije, barem kada je o jeziku riječ. Ta je knjiga, naime, pokušaj oživljavanja jezika kojega su mediji dotukli beskrajnom relativizacijom, osakatili ga do razine na kojoj riječi znače sve, a sve je jednako ništa. Pojmovi su posve izlizani u ispraznosti tzv. „celebrity kulture“, mediji više ne prenose poruke, jer im to nije ni važno: oni pumpaju iluzije o nekom imaginarnom životu, u kojemu bi riječi sa značenjem, „riječi i stvari“, kako su to nekad lijepo govorili teoretičari kojima je jezik značio sve, poput Michela Foucaulta. Moja je knjiga pokušaj upisivanja značenja u jezik opustošen medijskom potrošnjom, s time da se često koristi zaoštravanjem apsurda iz javne uporabe kao nekom vrstom protuotrova. I ja, naime, moram nekako govoriti o aktualnom vremenu, a ne mogu to činiti mimo aktualne slike jezika. Proces profanacije života u našem vremenu odvijao se na svim razinama, ne samo u jeziku, ali je u njemu strašno vidljiv, jer pod etiketom totalne komunikacije mi smo zabrazdili u sferu ne-komunikacije, komunikacije u prazno, u kojoj svi govore ali nitko nikoga ne čuje.
            = više>>>


понедељак, 31. јул 2017.

Пут кроз пакао и натраг 22.07.2017.

Св. Јустин Ћелијски - Беседа на Аранђеловдан 1964. год.

Ава Јустин - Где су Срби ?



Објављено је 11.12.2015.
Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!
Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

недеља, 30. јул 2017.

Borka Pavicevic o dijalogu o Kosovu i kulturi inferiornosti/30.7.2017.

Poduka za Vučića: Ovako treba voditi dijalog o Kosovu



Објављено је 29.07.2017.
Obraćanje Zorana Živkovića, tada predsednika Vlade Srbije, na prvom susretu zvaničnih predstavnika srpskih vlasti i kosovskih privremenih institucija, održanom 14. oktobra 2003. godine u Beču.

Zoran Živković, kao predsednik Vlade Srbije, predvodio je srpsku delegaciju na prvom dijalogu zvaničnog Beograda i Prištine, 14. oktobra 2003. Organizator susreta bio je specijalni opunomoćenik UN Hari Holkeri, a kosovsku delegaciju činili su predsednik Kosova Ibrahim Rugova i predsednik skupštine Nedžat Daci.

Pored Holkerija, koji je bio organizator skupa, i domaćina, austrijskog kancelara Volfganga Šisela i ministarke inostranih poslova ove zemlje Benite Ferero Valdner, prisutni su bili podsekretar UN Zan Mari Gejno, generalni sekretar NATO DŽordž Robertson, predstavnik EU za spoljne poslove Havijer Solana, komesar za inostrane poslove EU Kris Paten, predsedavajući OEBS Jap de Hup Šefer, kao i predstavnici svih zemalja Kontakt grupe, SAD, Rusije, Francuske, Britanije i Italije.

VELIKI PREOKRET U SRBIJI! Pravi se (Srpsko/Albanski) KOMPROMIS! Vučić NE...

Амфилохије одликовао Шешеља, 25. јун 2015.

Свети Ава Јустин Поповић (Цео филм)

Otac Justin Popovic 1/2

Jedna od najlekovitijih biljaka na planeti je biljka koju najčešće uništ...

Bliznakinje celog života delile bukvalno sve: Sada sa istim dečkom žele ...

SVET NA IVICI HAOSA! - PUTIN BLOKIRAO VASINGTON! PJONGJANG LANSIRAO NOVU...

Забрањено сећање

Пчињски Мироточац - Pčinjski Mirotočac



Објављено је 23.11.2011.
Манастир светог оца нашега Прохора Пчињског Мироточивог, налази се у самој утроби планине Козјак. Смештен је крај реке Пчиње на рубним деловима некадашњег византијсиог царства, на размеђи народа и држава које су вековима војштиле за превласт. Рушен и подизан, разаран и обнављан, овај манастир спада међу најстарије живе светиње нашег српског рода и Цркве. Највећа вредност ове, скоро девет и по векова старе, монашке насеобине јесу свете нетљене и мироточиве мошти светог Прохора. Точење светог целебног мира не престаје ни данас призивајући својом исцелитељном силом свакога ко истинском вером у Васкрслог Христа притиче светом оцу иштући здравље душе и тела.

понедељак, 24. јул 2017.

OVE STVARI O SEBI NE GOVORITE NIKADA: Poslušajte OVE savete MUDRACA!

Песме и коментари Неколико погледа на Отпад / Белатукадруз




Фрагментариум.

1.
Поглед на Отпад; из аутобуса, јуче,
или из столице на крају бојног поља,
данас; или у одељењу деликатеса,
открива неред, нервозу. Зла воља
и подлост - не виде се на први поглед.
Судбине су се, и предмети, насукали.
Погледа ли посматрач кроз двоглед
видеће - одбачени, као волови у ропцу, мукали
су предмети, људи. Ко ту може помоћи?
Туга, јадање? - Не, очигледно распадање
старих облика. Предмета. Концепција.
Из свега тога треба извући извесну предност.
На Отпаду се одвија незадрживо преображај.
Он ствара нов облик, нову вредност.


2.
Лажно је све. Лажно примирје.
Дечија болест, без вентила,
као нездрава амбиција суседа, себичност,
подстицана очајем, добија крила.
Цакли се (у дућану) стаклен бокал.
Надире полако диспаритет цена.
Не буни се нестрпљив купац, већ опал
мужа-папучића (немоћ, свезаност)
(мрачни пакао брака; незадовољство жена?).
Неописани, још знојав и топал
понор брачних постеља, замасима
крила спушта се у мрачне коморе, све ниже.
Истина о браку и љубави, о животу,
са старењем све је ближе.

3.
Кафа и љута, крпе и вез, пегло и пепео.
Маст и уље. Флеке. Малодушност. Недоумицом
тумара ветар. Брише азбуку тренутног
годишњег доба. Као гумицом.
Ово блато, у коме се све заглибило,
годинама, неће моћи, да исуши,
ни кошава, ни торнадо.
Негде у висини одмрзава се давна радост.
Затитрала је црвена нит у души
и обасјала нејасно рудник слика - мој Елдорадо.
У сваком постоји море неразвијених
негатива. И светлост која таму разара.
Са сваким човеком нестаје неповратно
држава, народ, лепота, попут Хазара.

(Субота, 7. 9. 1996. Лабудово брдо. Око 10 - 12 ч.)


ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ

1.
У бољем је стању отпад, или неки
други запуштени простор, од мог радног стола.
Студен, хаос и одлагање су ту натрпали
свашта. чачкалице и значке, делове јарбола,
потрошене батерије, спајалице, прах.
Али ја знам - тај неред је као палимпсест,
и испод тога постоје слојеви, страх,
испреплетен са амбицијом - дубља свест.
Касни жуђено пролеће, много касни!
Замрзнута је већ дуго добра подлога.
Хаос је нашао своје пристаништа.
Далеко је још до сређења, цветања глога.
Зимским сном медведа спава пристрасни
архитекта. Бог није затворио чистилиште...


2.
Отпочео је Инвентар Складишта,
велики, потпуни - без краја.
Када? Беше ли то пре двадесет
година, или прошлог маја?
Пробијам се кроз Лавиринт,
кроз мрак. Од једног до другог бокса
пакла. На крају вијугавог ходника
мрачног, можда постоји Средиште
у коме нећу открити и савладати
чудовиште већ перфидног сводника?
Или заводника? Прашина је већ до колена.
Кроз њу се тешко иде, као кроз блато.
Вапаји се разлежу свуда занемарених,
као у густој магли распршено јато...


(Средином децембра 1995)

_____________

        Напомена : Ово су коначне верзије необјављених стихова написаних пре више од двадесет година. Сигурно да боље не бих умео да напишем ни јуче, на исту тему. Датуме не мењам, кад су песме датиране. Јер са тим мењањем почиње шпекулација песника, издајство и разводњавање... Да ли је тада, када су забележени ти стихови посађено једно дрво - "америчко дрво", како га је називала наша покојна мајчица Наталија, јер га је авионом донела из Њујорка њена "сеја", наша драга Емили, која већ неколико година почива на гробљу у Поточићу? Посађено крај наше дуге ограде до пута, изнад које је израсло и надкрилило је својом бујном крошњом као и део мишљеновачке Главне улице. Тога не могу да се сетим. Можда је никло из семена, које је ветар растурао по Другом дворишту.
      Прошле су деценије како сам напустио родно место, и први пут сам ове године после много времена дошао још крајем зиме овде.И ту сам до даљњег. Кад је цветала крушка, а затим џезвалија (ситна кајсија) крај друге капије, комшија ми рече да би он одсекао један ступ, море и читаво америчко дрво, јер гуши и крушку и кајсију. Па своје дрво нека посече, кад хоће, а мене нека пусти да поразмислим. Пре неки дан сам био у Зосимовој испосници. Тамо сам видео - пролазност година и сабљу смрти изнад главе сваког живорођеног створа, и некако у исто време и једну несрећну жену како узмиче, не од змије већ од љубави - од које се уплашила. Змија је сама постала, тј. желела је и успела у томе да збаци своју кошуљицу и заблиста новим сјајем - и преда се опасном пороку, бекству, које је огавно као и и апетит богомољке. Ноћу сам читао своје необјављене стихове, а у овима које овде објављујем, нашао сам и неке истине које не треба да објашњавам. 
     Можда је комшија био у праву, заиста су неке гране америчког дрвета заклониле дрва родна, помислих, и пре одласка у манастир, и у данима по повратку, када је нагрнула однекуд као ове несносне врућине и нека стварност, неподношљива, коју сам заборављао пишући песме. Живот је много сложен; у келији се он кад човек поћне да стари може некако подносити, можда и боље него у неком друштву. Ако дотле човека не уграби нека болест, или каква богомољка. Колико сам лета заборавио, гоњен неком инерцијом журбе, каријере, и не знам чиме још; колико прекрасних дана, поподнева, дивних лица - старење не би требало да буде инерција заборава, већ нешто сасвим друго, ако је човек ушао у прави духовни развој. Ако није - разврат политике и каријере, од многих начини  будале, док срце не пукне или аорта - далеко било, пу, пу! Овог сам пролећа и лета најлепше тренутке проводио у  Врту Свете Петке (тако називам један предео, где осећам савршен мир и испуњеност у неким тренуцима; ) и широким погледом сам упијао како траве и цветови бујају, како мрави послују у својим мравињацима, а дивље птице се сладе тзв. слатким црним ситним птичијим трешњама. 

.. Живео сам како сам могао - моји синови и ја полако смо почели да се навикавамо на тај мирни сеоски живот; сањали смо снове, који су, показало се, били добри; а можда је мени нека мрачна сила слала и извесна искушења, која су окончана, или ће бити окончана ускоро. Не мали број пријатеља из Београда знао је да сам се повукао овде, али нико није знао баш тачно где је то и како је ту. Али и зашто би знали? Они су сви одреда су више амбициозни и сувише нервозни, узврпољени типови. И нека су тамо где су...
     Недавно сам одсекао један од ступова Америчког дрвета. Јер  гране додирију скоро и  електричне водове...



















..

..

види се одсечени патљак ступа.


-- Одсецајући тај ступ, на којем је било пуно рацветаних грана, осећао сам се као да самог себе повређујем; жене су склоне тој врсти патње, мазохизма, и самоповређивања. Mожда сам то ућинио да искупим нечију патњу, не знам. Ова суша и врелина прешле су у неку врсту бунила, далеко било ...   (23. - 24. јул 2017)

..

Septembar mesec za berbu grožđa





Објављено је 25.09.2013.
Selo Rajac nedaleko od Negotina, sa najvećim brojem sunčanih dana, odličnom konfiguracijom terena i sastavom zemljišta idealnim za gajenje vinove loze, pravo je mesto za sve koji žele da se bave vinogradarstvom ili jednostavno uživaju u ukusu najfinijeg gamea ili crne tamjanike. U Rajcu je sada vreme berbe a porodica O'konor, koja je prošle godine ovde kupila šest hektara zemlje, sada ubire prve plodove iz svojih vinograda.

Шта је то епитимија

TRESE SE PLANETA - Tramp kreće sa Rusima protiv džihadista,Pentagon u ne...

Часни појас Пресвете Богородице (цео филм)





Објављено је 02.06.2014.
Časni pojas Presvete Bogorodice (ceo film)

уторак, 20. јун 2017.

Divlje svinje samo sto ne jedu ljude po Sremu - vredni poljoprivrednici ...

Душан Ковачевић МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ





Објављено је 19.06.2017.

МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ
Адаптација и режија Саша Б. Латиновић
Центар за културу Пожаревац
Позориште "Миливоје Живановић", 2017
Организатор Бојан Николић
Продуцент Драги Ивић

понедељак, 19. јун 2017.

Atanasije Jevtic : Zablude raskolnika tzv. "starokalendaraca"



Објављено је 10.05.2016.
Atanasije (po rođenju Zoran Jevtić, selo Brdarica kod Šapca, 8. 1. 1938) je umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Srpske pravoslavne crkve i pravoslavni teolog.
Rođen je 8. 1. 1938. godine u selu Brdarica kod Šapca. Završio je bogosloviju u Beogradu (u generaciji sa Amfilohijem i Lavrentijem). Upisao je Bogoslovski fakultet 1958. godine, zamonašen je 3. decembra 1960. godine. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu juna 1963. godine, a sledeće 1964. godine odlazi na Teološku akademiju na Halki (Turska) a potom na Teološki fakultet u Atinu. Tu je odbranio doktorsku tezu iz dogmatike na temu „Eklsiologija Apostola Pavla po Svetom Jovanu Zlatoustom“. U jesen 1968. godine odlazi u Pariz, gde najpre nastavlja bogoslovske studije na Institutu Svetog Sergija i dalje usavršava znanje francuskog jezika. Posle provedene jedne godine izabran je za profesora na Institutu. Naredne tri godine je predavao Uvod u bogoslovlje i Patrologiju sa Asketikom, a poslednju godinu predavao je i Istoriju crkve vizantijskog perioda. Vratio se iz Pariza 1972. godine i od tada je na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu niz godina predavao Istoriju hrišćanske crkve, neko vreme Istoriju srpske crkve, a 1987. izabran je za redovnog profesora Patrologije. Biran je za dekana Bogoslovskog fakulteta 1980. — 1981. i 1990-1991. godine. Tokom rada na fakultetu, objavio je oko stotinu naučnih radova.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Atanasi...